Znak da je zabranjeno pušenje stoji, ali se ne poštuje. Sedišta su prljava, patos kao da je zaražen tifusom. Darko. Ditty. Još nešto, ali ne mogu da pročitam. Smoki na podu. Kapu ne skidam sa glave. Od crkve i pričesti ujutru, do putničkog voza za Beograd uveče. Surovi kontrast. Bar ne pada kiša. Mislim, u vozu. Iz dosade počinjem da se divim svojim pertlama. Tačnije, pertli na levoj cipeli. Čista je, za razliku od voza. Doduše, neonska svetla daju neku posebnu važnost ovom prostoru, i imam osećaj kao da se vozim ispod Lamanša.
Ma da. Ali juče.
Nasmejana lica... Koja sam ostavio u Novom Sadu... Lalinski govor par redova iza mene... E da, bitna stavka, idemo unazad! Tj, leđima sam okrenut mom gradu. Evo ridžovana, kao u gradskom busu pre 5 godina. A ispostavilo se da je karta sa sutrasnjim datumom, pa je ridži, tj prosedi odneo kartu u nepoznatom pravcu, radi provere. Pa dobro... Samo da mi ne uđe kontrola.
Dosta.
Čitam vesti na mobilnom, i kao da je čovek ostao bez bubrega, a da to nije znao, pa je ministarstvo poslalo ekipu da to proveri.
Charlie the Unicorn, Serbian edition.
Poslednjih par dana sam slušao neki onlajn radio na kom su pevale neke hodže. Nisam razumeo tekst, ali je pevanje bilo lepo, pa sam resio da otvorim kafić, da puštam tu stanicu, i da otmem klijentelu Šeherezadi. Ne, stvarno, u nas se sluša svašta. I o luku i sarmama, kafanama i kockarnicama, ženama i muškarcima, a bogme i o lekovima, alkoholu i drogama. Ali, sve je to u duhu naroda. Običaji, rekao bi pop jutros. A običaji nisu pravila.
Srbi su narod pun običaja, a koliko ljudi, toliko i običaja, pa puta dva. Kao ono, dva Srbina, 3 partije. Pa Boga pitaj ko pije a ko plaća. U stvari, zna se i ko pije i ko plaća, samo je pitanje ko pije više, jer svi plaćaju isto. Politika, nevladine organizacije, protesti i životni standard, sve je to aut. Čak je i tenis postao aut, iako je Nole mislio da je loptica ipak bila u polju. Mada, možda mu je sunce išlo u oči, pa nije video. A fudbal je totalno in, pogotovo domaći. Mnogo INostranih pojačanja. In je i pravoslavlje, u stvari, in je pokazivati i dokazivati svoju veru, prekrstiti se kad se prođe pored crkve. Kako li je tek ljudima koji pored crkve žive? Mora da beže u islam, da se ne bi umorili od pokreta rukom.
A sta reći o belim pantalonama i belim patikama na ovakvo vreme? Pa ništa, nema svrhe.
Vozio sam se taksijem večeras po Novom Sadu, i nasmejao se na cenu.
Popričam sa taksistom, kaže da navuče 30 do 40 hiljada mesečno. Start 25, minimalna vožnja 100. Druga tarifa je za državne praznike i vangradske vožnje. Noću vazi prva. U Beogradu uđeš u taksi, a start 120. Kao da je leteći. Baš ću da pitam nekog taksistu koliko mu ostane kinte mesečno. Mora da bude najmanje 100 hiljada, kad su tolike cene. Pa kukaju. Eh, dobar nam je životni standard ako je tako. Ma prosto idealan. Zanimljivo je i to što u NS svi taksisti voze nova kola, udobna, prostrana, sa klima uređajima... Možda onda ovi naši ipak ne zarađuju velike pare... Pa ko će ga znati. Znam ja! Skuplje je gorivo kod nas, definitivno. A dok ne pojeftini, ostaje nam taban turs, pouzdan i jeftin, jedino malo ume da okasni...
Нема коментара:
Постави коментар