Osmeh, plava kosa, lepota i sirina.
Sve se stopilo u jednu tacku. Jednu materijalnu tacku.
Jos jedno ime uklesano u kamenu, na putu kojim se ne sme ici. Stoji tu kao opomena.
Stoji da upozori sve one koji zaborave na osmeh. Da ih upozori, kojim putem ne smeju ici.
Jako je tesko osecanja na papir staviti. Ali tuga i zalost su jedna od njih. Bes. Moguce...
Bes zbog izgubljenog zivota, bes zbog ugasenog osmeha i buktinje radosti.
Sve se sklopilo u jednu materijalnu tacku... Kao mala tacka iznad slova J, tako je malo postalo. I bez reci, bez upozorenja, bez ikakve naznake - ugasio se osmeh.
Detalje ne znam - mada nisu ni bitni - mladi zivot je ugasen. Sam od sebe.
I sada, dok negde u beznadju i tami hodas, dok se boris za vazduh i trazis izlaz iz agonije, seti se...
Seti se sunca koje ti je milovalo lice, seti se zvezda koje su se gasile pred tvojim ocima.
Seti se drugova i prijatelja koji su te voleli, seti se plocnika koji bez tebe nije mogao opstati.
Ne plasi se - izgubiti se neces. Ni ne mozes - samo mozes da koracas pravo - nikako unazad. Koracaj pravo sa sirom rasirenim rukama, i prihvati svaku molitvu koju ti upucujemo.
Prihvati svako srce koje je veceras sa tobom, i koje ce proliti suzu za tobom.
Zaplaci za svakog ko zaplace za tebe, i ko ti cvet na grob donese - samo tako, mozes dobiti oprost pred Bogom svojim.
Jer kada te je vec uzeo od nas, neka te primi sebi...
Rasiri ruke ptico, poleti u mrak, i ne boj se - svece upaljene zbog tebe bice ti vodilje kroz vecnu tamu, i strah ce nestati, i uvenuce kao sto cvet vene u mraku.
Ne daj se... Iako si pobegla, jos si deo nas...
Poslednji pozdrav,
D.
Нема коментара:
Постави коментар